Post by hannah on Sept 9, 2014 14:45:10 GMT
Moja priča je i tužna i radosna. I priča na koju sam zaista ponosna. Rođena sam ni tako davno, ali ni tako nedavno u porodici u kojoj je već tada živjelo petero djece. Ja sam najmlađa. Imam dva brata i tri sestre. Oni ne žive sa roditeljima. Oni imaju svoje porodice. Moja mama je Romkinja, a otac mi je Kosovar. Kombinacija koja mi nije donijela mnogo toga dobroga, jer mi se činilo da se nigdje ne uklapam. Malo ko me želio prihvatiti za prijatelja, ali meni to više i ne smeta. Vrlo rano sam otkrila knjige. Hm. Sad se vjerovatno pitate otkuda meni knjige. Mi nismo siromašna porodica i imamo lijepu kuću u lijepom dijelu grada u kojem živim. Ne družimo se puno sa komšijama jer su kada smo tek ovdje doselili (ja sam bila mala, pa znam samo priču o tome) dogodila se pljačka za koju su komšije optužile moga oca. On nije bio kriv, ali ga je policija i uhapsila i ispitivala, da bi na kraju otkrili da je pljačku izvršio drugi komšija koji je važio za imućnije u naselju. Otac to nikada nije oprostio i uglavnom smo komšije samo u prolazu pozdravljali. Doduše, bila je jedna gospođa Marija koja je tada stala na našu stranu i koja se i dan danas druži sa mojim roditeljima i koju smatram najboljom prijateljicom, i kojoj sam zahvalna za mnoge dobre stvari koje su mi se dogodile u životu. Ona me naučila da čitam još prije nego sam krenula u školu, i imala je jednu veliku sobu koja je bila puna raznih knjiga. I rekla mi je da mogu doći kod nje kada god poželim i čitati knjige. A meni je čitanje knjiga bilo gotovo pa jedina zabava. U osnovnoj školi sam imala dvije prijateljice koje su svoj ljetni raspust provodile na moru ili inostranstvu, a meni nije preostajalo ništa drugo nego da čitam. I uživam u tome. Uživam doći kod tete Marije, sjesti u najmekšu crvenu fotelju, otvoriti knjigu i za tih par sati pobjeći iz svakodnevnice pretvarajući se da sam jedan od likova iz knjige.
U školi sam vrlodobar/odličan đak. Kako kada. I skoro pa do nedavno sam živjela vrlo lijepo u svom svijetu knjiga. Sa roditeljima nisam naročito bliska, ali mi to do nedavno i nije bio veliki problem. Naime, znala sam da postoje brojni običaji koje smo svi morali poštovati. I sa mamine i sa očeve strane. Moje sestre su se rano udale, a i moja braća su se rano oženila. Često su me sestre pitale kada ću se udati, ali ja sam namjeravala završiti srednju školu, fakultet, i čak sam maštala o stipendiji. No, jedan dan kada sam se vratila iz škole mama mi je rekla da večeras u goste dolazi porodica mog budućeg muža. Meni ništa nije bilo jasno. Mislila sam da se šali sa mnom. Kamo sreće… Taj dan, sve do večeri sam preplakala. Molila sam i mamu i oca da mi to ne rade. Rekla im za svoje planove. Oni su mi samo saopštili da je „takav običaj“. Ja sam samo znala da ne želim da se udam. Ne još, i ne za stranca. Ne za nekoga koga nikada u životu nisam vidjela. Mama me tješila da je porodica moga budućeg muža bogata, da će mi biti lijepo, da ću imati sve što poželim. Ali ja sam samo željela ići u školu i naći posao, zarađivati, biti neovisna, i trošiti novac koji sam sama zaradila.
Večer upoznavanja mog budućeg muža je došla prebrzo. Prebrzo se spustio mrak, a ja sam željela da nestanem, da me mrak proguta. Uglavnom, jedan od običaja jeste da buduća mlada treba da servira kafu gostima. Na pamet sam znala kako to treba da izgleda. Ko dobija kafu prvi, ko drugi… A ja sam u glavi smislila pakleni plan. Ni dan danas ne znam jesam li ga sama smislila ili sam ga pročitala u nekoj od knjiga. Uglavnom, namjerno sam pogriješila u redoslijedu dijeljenja kafe, a svakom gostu sam kašičicu stavila u šoljicu – naopako. I nakon što sam poslužila kafu, rekla sam im da neću da se udam i da ću sve koji pokušaju da me natjeraju na brak prijaviti policiji. Gosti, a i moji roditelji su bili zaprepašteni. Gosti su gotovo pa pobjegli iz kuće, a moj otac mi je samo rekao da što se njega tiče da mu nisam više kćerka i da najkasnije sutra nađem novo mjesto za stanovanje. Mama je zaplakala i pokušala urazumiti oca tvrdeći da ću se ja do sutra predomisliti. Ja sam rekla da neću. Noć sam provela pakujući stvari i plačući jer nisam znala šta da radim. Na momente sam željela otići u sobu roditelja i reći im da sam se predomislila, da ću se udati. Da ću raditi sve što oni žele. Ali nisam. Rano sam izašla iz kuće i otišla do gospođe Marije. Kada mi je otvorila vrata, ja sam se rasplakala. Rekla mi je da uđem. Napravila mi je čaj, i dugo, dugo sam pričala o svemu što se dogodilo. Onda je teta Marija rekla da ne brinem. I otišla. Meni ništa nije bilo jasno...
Kada se teta Marija vratila rekla mi je da je razgovarala sam mojim roditeljima. Oni insistiraju da se ja moram udati. Nakon što im je rekla da ne želim, rekli su da se kući ne mogu vratiti. Onda im je predložila najneočekivaniju i najdivniju stvar na svijetu. Predložila im je da živim kod nje sve dok ne odlučim šta želim od života. Ja sam oficijelno još njihovo dijete, ali živim sa teta Marijom. Idem u školu, učim, istražujem mogućnosti za dalje obrazovanje i imam još mnogo knjiga za pročitati. Nedavno sam vidjela mamu. Ona mi puno nedostaje. Izljubila me, izgrlila i zaplakala. Rekla je da je otac i dalje ljut, ali ne toliko. Rekla je da će opet razovarati s njim, da se pomirimo. Ja sam spremna, ali nisam spremna odustati od svojih snova i svi to znaju. Rekla mi je da će pokušati nagovoriti oca da ih posjetim idući mjesec. Ja ću tamo ići sa teta Marijom, ako dođe do susreta. Braća i sestre su suzdržani. Znam da me vole, ali se isto tako ne žele zamjeriti roditeljima.
Ja se sada trudim da budem što bolji đak, i nadam se da ću se pomiriti sa svojima, mada mi je teta Marija rekla da mogu ostati kod nje koliko god želim.
Držite mi fige! :-)
U školi sam vrlodobar/odličan đak. Kako kada. I skoro pa do nedavno sam živjela vrlo lijepo u svom svijetu knjiga. Sa roditeljima nisam naročito bliska, ali mi to do nedavno i nije bio veliki problem. Naime, znala sam da postoje brojni običaji koje smo svi morali poštovati. I sa mamine i sa očeve strane. Moje sestre su se rano udale, a i moja braća su se rano oženila. Često su me sestre pitale kada ću se udati, ali ja sam namjeravala završiti srednju školu, fakultet, i čak sam maštala o stipendiji. No, jedan dan kada sam se vratila iz škole mama mi je rekla da večeras u goste dolazi porodica mog budućeg muža. Meni ništa nije bilo jasno. Mislila sam da se šali sa mnom. Kamo sreće… Taj dan, sve do večeri sam preplakala. Molila sam i mamu i oca da mi to ne rade. Rekla im za svoje planove. Oni su mi samo saopštili da je „takav običaj“. Ja sam samo znala da ne želim da se udam. Ne još, i ne za stranca. Ne za nekoga koga nikada u životu nisam vidjela. Mama me tješila da je porodica moga budućeg muža bogata, da će mi biti lijepo, da ću imati sve što poželim. Ali ja sam samo željela ići u školu i naći posao, zarađivati, biti neovisna, i trošiti novac koji sam sama zaradila.
Večer upoznavanja mog budućeg muža je došla prebrzo. Prebrzo se spustio mrak, a ja sam željela da nestanem, da me mrak proguta. Uglavnom, jedan od običaja jeste da buduća mlada treba da servira kafu gostima. Na pamet sam znala kako to treba da izgleda. Ko dobija kafu prvi, ko drugi… A ja sam u glavi smislila pakleni plan. Ni dan danas ne znam jesam li ga sama smislila ili sam ga pročitala u nekoj od knjiga. Uglavnom, namjerno sam pogriješila u redoslijedu dijeljenja kafe, a svakom gostu sam kašičicu stavila u šoljicu – naopako. I nakon što sam poslužila kafu, rekla sam im da neću da se udam i da ću sve koji pokušaju da me natjeraju na brak prijaviti policiji. Gosti, a i moji roditelji su bili zaprepašteni. Gosti su gotovo pa pobjegli iz kuće, a moj otac mi je samo rekao da što se njega tiče da mu nisam više kćerka i da najkasnije sutra nađem novo mjesto za stanovanje. Mama je zaplakala i pokušala urazumiti oca tvrdeći da ću se ja do sutra predomisliti. Ja sam rekla da neću. Noć sam provela pakujući stvari i plačući jer nisam znala šta da radim. Na momente sam željela otići u sobu roditelja i reći im da sam se predomislila, da ću se udati. Da ću raditi sve što oni žele. Ali nisam. Rano sam izašla iz kuće i otišla do gospođe Marije. Kada mi je otvorila vrata, ja sam se rasplakala. Rekla mi je da uđem. Napravila mi je čaj, i dugo, dugo sam pričala o svemu što se dogodilo. Onda je teta Marija rekla da ne brinem. I otišla. Meni ništa nije bilo jasno...
Kada se teta Marija vratila rekla mi je da je razgovarala sam mojim roditeljima. Oni insistiraju da se ja moram udati. Nakon što im je rekla da ne želim, rekli su da se kući ne mogu vratiti. Onda im je predložila najneočekivaniju i najdivniju stvar na svijetu. Predložila im je da živim kod nje sve dok ne odlučim šta želim od života. Ja sam oficijelno još njihovo dijete, ali živim sa teta Marijom. Idem u školu, učim, istražujem mogućnosti za dalje obrazovanje i imam još mnogo knjiga za pročitati. Nedavno sam vidjela mamu. Ona mi puno nedostaje. Izljubila me, izgrlila i zaplakala. Rekla je da je otac i dalje ljut, ali ne toliko. Rekla je da će opet razovarati s njim, da se pomirimo. Ja sam spremna, ali nisam spremna odustati od svojih snova i svi to znaju. Rekla mi je da će pokušati nagovoriti oca da ih posjetim idući mjesec. Ja ću tamo ići sa teta Marijom, ako dođe do susreta. Braća i sestre su suzdržani. Znam da me vole, ali se isto tako ne žele zamjeriti roditeljima.
Ja se sada trudim da budem što bolji đak, i nadam se da ću se pomiriti sa svojima, mada mi je teta Marija rekla da mogu ostati kod nje koliko god želim.
Držite mi fige! :-)